Novi termin, „minimum za maksimum“, uvodi se u debatu o nejednakosti u Holandiji, a potiče iz knjige „Neki ljudi su prebogati“ političkog filozofa Dika Timera. Timmer, pripadnik pokreta limitarijanaca, zalaže se za ograničenje bogatstva, tvrdeći da ljudi mogu biti prebogati dok drugi žive u oskudici.

Limitarijanci predlažu „maksimalni opstanak“, gdje pojedinci zadržavaju dovoljno za „prosperitetan život“, ali se višak bogatstva redistribuira za javne potrebe poput zdravstva i obrazovanja. Iznos tog limita je predmet rasprave, a spominje se cifra od 10 miliona evra.

Prema Timeru, princip „minimum za maksimum“ podrazumeva da ljudi na ili ispod egzistencijalnog minimuma uvek imaju prioritet u raspodeli oskudnih resursa u odnosu na one koji već imaju više nego dovoljno. Iako ovaj princip ne rešava sva pitanja raspodele, Timmer ističe da je trenutna raspodela bogatstva u svetu izrazito neuravnotežena, favorizujući one koji već poseduju mnogo.

Timmer naglašava da nejednakost nije samo ekonomska, već obuhvata i socijalni, lični i kulturni kapital. On ukazuje na istraživanja koja pokazuju da se bogati i siromašni u Holandiji sve više udaljavaju, sa značajnim razlikama u očekivanom životnom veku i zdravlju.

Timmer se zalaže za distribuciju kapitala i rušenje hijerarhije u društvu, ističući da su neki ljudi marginalizovani i nemaju moć da zahtevaju poštovanje. On kritikuje uvreženo mišljenje da je nejednakost neizbežna i naglašava da ona ima uzroke, kao što su poreski sistem koji favorizuje bogate i globalna eksploatacija.

Timmer upozorava na politički uticaj ekstremnog bogatstva, navodeći primere poput Elona Maska i Džefa Bezosa koji kupuju politički uticaj. On smatra da takav uticaj može ugroziti demokratske institucije.

Timmerov optimizam proizlazi iz uverenja da se nejednakost može rešiti distribucijom kapitala i rušenjem hijerarhije. On smatra da je borba za jednakost dugotrajan proces, ali da je moguće postići napredak uz razumevanje uzroka nejednakosti i spremnost na delovanje.

Timmer upozorava da pasivnost u borbi protiv nejednakosti dovodi do kontinuirane redistribucije koja favorizuje bogate i stvara buduću nejednakost, na primer, u kontekstu klimatskih promena. On zaključuje da ne postoji neutralan status kvo i da je aktivno delovanje neophodno za stvaranje pravednijeg društva.